Ana Ahmatova - REKVIJEM (Tekst)

Ana Ahmatova - REKVIJEM / Poema je pisana od 1935. do 1961. godine / Poezija, Recitacija, Tekst (odlomci poeme):
REKVIJEM
Ne, ne ni pod tuđeg neba svodom,
Ne, nije me krilom tuđin krio -
Ja sam i tad bila s mojim rodom,
Svud gde mi je narod, jadom, bio.
(1961.)
UMESTO PREDGOVORA
Za strašnih godina ježovštine* provela sam sedamnaest meseci po zatvorskim redovima u Lenjingradu. Jednom prilikom, neko me „otkri“. Žena modrih usana što je stajala ispred mene, koja, razume se, nikada nije čula za moje ime, prenu se iz svima nama onda svojstvene ukočenosti i upita me na uvo (tamo su svi govorili šapatom):
- A možete li opisati ovo?
I ja rekoh:
- Mogu.
Tada nešto nalik na osmeh prelete preko onoga što je nekada bilo njeno lice.
(Lenjingrad, 1. april 1957.)
EPILOG
I
Gledala sam kako se tope lica,
Kako pod obrvama viri strah,
Kako i stranice klinastog pisma
Urezuje po čelu patnje mah,
Kad preko crne još kovrđe pljusne
Srebrni preliv jada crv,
Kad smešak vene sa pokorne usne,
Kad zatreperi strah kroz osmeh suv.
Ne molim ja u svoje samo ime,
Molim za svakog koji nemo rida
Kroz ljute zime i julske vreline,
Kraj obnevidelog crvenog zida.
II
Za pomen se opet već primiče čas.
Ja vidim, ja čujem, ja osećam vas:
I onu, što pade na koraka dva,
I tu, što ostavi zemaljski prah.
Onu, što odmahnu u bolu svom,
Pa reče: „Tu dolazim ko u svoj dom.“
Ja bih po imenu svaku od njih,
Al΄ spisak mi uzeše - lakše no stih.
Za njih sad tkam pokrov, da bude što veći,
Sa usana njenih siromašnom reči.
U duši ih imam, ma gde i ma kada,
Pamtiću ih večno, i za nova jada,
Zapuše l΄ mi usta, da s krikom ne hodam
Mog stomilionskog, sad jedinog roda,
Nek spomenu one po dobru tad mene,
Pred umrli dan moj, nek svako prene.
A ako nam zemlju kad, možda, iscele,
I spomenik meni da dignu požele,
Pristanak ću dati na nenadno slavlje,
No samo - da spomen ne bude postavljen
Ni s obale morske, gde se rodih gore:
I poslednja veza prekinu se s morem,
Ni u carskom parku, kraj zavetnog panja,
Gde tužno me leka sen večito sama,
Već tamo, gde stajah u tristotom času,
Kad ostade spušten taj zlokobni zasun,
Jer i kad se nađem pred samrti licem,
Ne smem zaboravit zuj crne „marice“,
Ni kako tad treskaju odvratne dveri
I starice kriče, ko ranjene zveri.
I nek mi se veđa od bronze što zvoni
Sneg otopljen kaplje, ko suze da ronim,
I zatvorski golub nek guče mi gore,
I brodovi Nevom nek lagano plove.
(Mart 1940. Fontanski dom)
Ana Ahmatova
Video i audio obrada: Bistrooki tim, 9. 6. 2024.
/ @bistrookikutak
Naši sajtovi: balasevic.in.rs/ i antologija.in.rs/
Facebook: / bistrooki.kutak
Instagram: / bistrooki.kutak
X (Twitter): / rimovanje
Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa našeg kanala i postavljanje na druge CZcams kanale, facebook / instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload naših video i audio klipova. Ispoštujte nečiji trud, podelite link videa, nije teško biti fin :)

[@bistrookikutak]

Ana Ahmatova - REKVIJEM / Poema je pisana od 1935. do 1961. godine / Poezija, Recitacija, Tekst (odlomci poeme):
REKVIJEM
Ne, ne ni pod tuđeg neba svodom,
Ne, nije me krilom tuđin krio -
Ja sam i tad bila s mojim rodom,
Svud gde mi je narod, jadom, bio.
(1961.)
UMESTO PREDGOVORA
Za strašnih godina ježovštine* provela sam sedamnaest meseci po zatvorskim redovima u Lenjingradu. Jednom prilikom, neko me „otkri“. Žena modrih usana što je stajala ispred mene, koja, razume se, nikada nije čula za moje ime, prenu se iz svima nama onda svojstvene ukočenosti i upita me na uvo (tamo su svi govorili šapatom):
- A možete li opisati ovo?
I ja rekoh:
- Mogu.
Tada nešto nalik na osmeh prelete preko onoga što je nekada bilo njeno lice.
(Lenjingrad, 1. april 1957.)
EPILOG
I
Gledala sam kako se tope lica,
Kako pod obrvama viri strah,
Kako i stranice klinastog pisma
Urezuje po čelu patnje mah,
Kad preko crne još kovrđe pljusne
Srebrni preliv jada crv,
Kad smešak vene sa pokorne usne,
Kad zatreperi strah kroz osmeh suv.
Ne molim ja u svoje samo ime,
Molim za svakog koji nemo rida
Kroz ljute zime i julske vreline,
Kraj obnevidelog crvenog zida.
II
Za pomen se opet već primiče čas.
Ja vidim, ja čujem, ja osećam vas:
I onu, što pade na koraka dva,
I tu, što ostavi zemaljski prah.
Onu, što odmahnu u bolu svom,
Pa reče: „Tu dolazim ko u svoj dom.“
Ja bih po imenu svaku od njih,
Al΄ spisak mi uzeše - lakše no stih.
Za njih sad tkam pokrov, da bude što veći,
Sa usana njenih siromašnom reči.
U duši ih imam, ma gde i ma kada,
Pamtiću ih večno, i za nova jada,
Zapuše l΄ mi usta, da s krikom ne hodam
Mog stomilionskog, sad jedinog roda,
Nek spomenu one po dobru tad mene,
Pred umrli dan moj, nek svako prene.
A ako nam zemlju kad, možda, iscele,
I spomenik meni da dignu požele,
Pristanak ću dati na nenadno slavlje,
No samo - da spomen ne bude postavljen
Ni s obale morske, gde se rodih gore:
I poslednja veza prekinu se s morem,
Ni u carskom parku, kraj zavetnog panja,
Gde tužno me leka sen večito sama,
Već tamo, gde stajah u tristotom času,
Kad ostade spušten taj zlokobni zasun,
Jer i kad se nađem pred samrti licem,
Ne smem zaboravit zuj crne „marice“,
Ni kako tad treskaju odvratne dveri
I starice kriče, ko ranjene zveri.
I nek mi se veđa od bronze što zvoni
Sneg otopljen kaplje, ko suze da ronim,
I zatvorski golub nek guče mi gore,
I brodovi Nevom nek lagano plove.
(Mart 1940. Fontanski dom)
Ana Ahmatova
Video i audio obrada: Bistrooki tim, 9. 6. 2024.
www.youtube.com/@bistrookikutak
Naši sajtovi: balasevic.in.rs/ i antologija.in.rs/
Facebook: facebook.com/bistrooki.kutak
Instagram: instagram.com/bistrooki.kutak/
X (Twitter): twitter.com/rimovanje
Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa našeg kanala i postavljanje na druge CZcams kanale, facebook / instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload naših video i audio klipova. Ispoštujte nečiji trud, podelite link videa, nije teško biti fin :)