Kud. Abeašević - Šabac - 111god. - II - veče / 10

Годишњи концерт:
Куд. Абрашевић - Шабац
♪ ♫ • 111 год. • ♫ ♪
КУД ,,Абрашевић" ТУД и Ја!
Ех, EMO...
Коштана,
зар једна је песма жална?
Знаш ли шта је карасевдах? И тој тежак, голем, карасевдах!
Туј болест ја болујем.
(показује на себе):
Еве остаре, а још се не наживе, још не напоја’ и не нацелива’...
Још ми за лепотињу и убивању срце гин и вене!
Аха !...
Пој, Коштан како к’д се од Каракуле на Билачу, Прешево и Скопље удари.
Ноћ летња. Шар-планина у небо штрчи, а испод њума легло пусто и мртво Косово. Друм широк, прав, царски. По њега се расипали ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје... Мартинка ми у крило, коњ, Дорча мој, иде ногу пред ногу, а чалгиџије, што ги још од билачки хан поведешем, пешке идев иза мене. Свирив ми они и појев.
Т’нко ни високо кроз ноћ и на месечини свирив. А из сераји и башче, куде младе жене и девојке око шедрван и на месечини оро играв, грнета свири, дајре се чује и песма...
И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада. (Коштани):
И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш...
А тој време више не дође. Ете за тој ћу време ја жалан да умрем, с’с отворени очи у гроб ћу да легнем.
Пој „жал за младост”...
За моју слатку младост, што ми тако у ништо отиде, и брго остави. Пој и викај гу. Моли гу, нека ми се само још једанпут врне, дође, да гу само још један пут осетим, помиришем...
Ах!
Да знајеш, моме, мори, да знајеш,
каква је жалба за младост,
на порта би ме чекала,
од коња би ме скинула
у собу би ме унела,
у уста би ме љубила,,,
оф, аман, заман, младо девојче,
изгоре ми срце за тебе!...
- Коштано -
" Ема "
девојче • ♥ • У Б А В О • ♥ •
Твој :
М И Т К E ...
KOŠTANA
(razdragana, sa saučešćem):
Evo ću i ja, gazda Mitko! (Peva.)
~ ♪ ♫ • Отвори ми, бело Ленче • ♫ ♪ ~,
vratanca, vratanca...
sa tvoja ta desna, bela ručica.
MITKA
(upada, sam sebi):
Ba... Nikad mi ne otvori!
KOŠTANA (peva):
Da ti vidim, belo Lenče,
ustanca, ustanca!
MITKA:
I nikad gu ne vide’!
KOŠTANA:
Ne mogu ti, pile, Mile,
da stanem, ustanem.
Majka mi je sela, Mile,
na fustan, na fustan!
MITKA:
Majka, prokleta majka! Ona ne dade. I nikada vu ne dade da gu vidim.
KOŠTANA
(još razdraganije peva):
Devet godina minaše, džanum,
otkako tebe ne videh;
idi si pitaj majka ti,
da li te dava za mene.
- Majku si nesam pitala,
ali sam lošo slušala,
tatko na majku zboreše:
„devet još ćeri da imam,
nijednu Mitki ne davam,
jerbo je Mitka bekrija,
on pije vino kajmakli,
a i rakiju prvenac,
na vino vadi noževi
a na rakiju pištolji”.
MITKA
(mračno):
E s’g me s’s tuj pesmu s’svim izede i dokrajisa.
(sam sebi):
A jest, istina je...
(gorko, siteći se sam sebi):
Istina je. Istina je Mito, crni Mitke, da si bekrija. I toj asli, dibiduz-bekrija.
Samo se po mejane lunjaš, sam puške, sablje, žene. I dokle ćeš?
Lipči i crkni bre jedanput !
(vadi jatagan i okreće ga prema sebi): More, što da se pa ja ne ubijem?
Svi
(uplašeno):
Ne gazdo, ne!
MITKA:
Što da ne? Kako da ne? Zašto da ne?
Zar ja ne znam šta me čeka, što mi je pisano? Da umrem!
Toj! Zemlja, crvi da me jedev!
Toj! Što da se ne ubijem?
Б.Станковић