Kako promeniti destruktivne obrasce ponašanja

Prvo - nemojte biti strogi prema sebi kada ne uspete iz prve.
A nećete... u stvari, to bi trebalo da bude prvo. Da se pomirite sa činjenicom da nećete uspeti iz prve i da dogovorite sa sobom strategiju za dalje, tj. da nema odustajanja uprkos svome slabom karakteru.
I ne osuđujem vas. Nikada ne osuđujem nikoga, svi smo mi u istom košu samo su neki više vežbali jačinu svoga karaktera. To vam je kao mišić - mora da se vežba da bi bio snažan.
Prvo je slab. Roditelji nas nateraju da nam bude slab, zato što im je tako lakše da nas "pobede". Tako su veće šanse da će nam nametnuti svoja pravila i da se nećemo joguniti i to je u redu. Kasnije dođu na red vaspitači, pa učitelji, pa profesori... i morali bi stalno da jačamo svoj karakter. I neki od nas ostanu pokorni, neki se pretvore u buntovnike. Ali znate ko nam je najveći problem, koga nam je najteže da pobedimo? Nas same 😉. Zato što mi sami sebi znamo slabe tačke, sami sebi lakše opraštamo greške, sami sebi dozvoljavamo više... znači - sami smo sebi zeznut protivnik.
Ali ako to znamo, da ćemo sabotirati same sebe i da je mnogo stvari u nama slabo (odlučnost, samopouzdanje, karakter, istrajnost...) onda znamo da nije ništa strašno što nećemo iz prve uspeti. To sve samo treba ojačati. I svaki pokušaj će učiniti da malo osnažimo: Jedan dan ćemo postati malo istrajniji, drugi dan malo odlučniji, treći dan će nam opet faliti odlučnosti ali četvrti dan ćemo već nadoknaditi. I svaki taj mali uspeh će nam ojačati samopouzdanje.
Samo kada otkrijemo da mi to možemo. "Evo dokaza da mogu! Već dva sata nisam vrteo po instagramu nego sam se igrao sa svojim detetom! Evo ja to mogu!"
Meni je toliko žao što ljudi neprestano gledaju u ono što ne mogu. U svoje promašaje i neuspehe i drže se njih kao dokaza da su oni neuspešni. A radi se samo o vežbi. Pa ne možemo znati matematiku ako nismo vežbali, ali je glupo da tvrdimo da smo mi glupi za matematiku. Ne, nego samo nismo vežbali.
Ne možemo istrčati maraton ako nismo vežbali, ali to ne znači da smo mi smotani i da ne možemo da trčimo.
Ne možemo pobediti stare destruktivne obrasce ponašanja ako nismo pokušavali iznova i iznova, vežbali da ih pobedimo.
I maratonac ugane zglob i matematičar dobije jedinicu. Zašto biste onda vi bili tako strogi prema sebi i zašto ne biste sebi dali još jednu šansu? A još pet? A zašto ne sto pet? Ko vas u tome sprečava?
Vi sami dragi moji. Samo vi sami sebi ne dajete šansu da promenite (preteške - nećemo se lagati) obrasce ponašanja... ali, nije lako ni istrčati njujorški maraton pa ljudi to urade 🙂
Tako da ajde da se dogovorimo. Za početak, nećete biti strogi prema sebi. Nego ćete davati šanse sebi i vežbati. Onda ćete malo istrajavati. Pa ćete se vraćati na stvari koje su dobre po vas i istrajavati u njima, a onda...
Onda će u jednom mometu proći deset godina i vi ćete živeti potpuno drugačiji život, lepši, bolji i kvaliteniji od onoga na koji ste možda osudili SAMI sebe - ako ne date sebi sto petu šansu.
Volim vas ❤️. D