Milan Šević recituje Besmrtnu pesmu Miroslava Mike Antića
Vložit
- čas přidán 6. 09. 2024
- Албум "Вече поезије" снимљен 2003.године
рецитује Милан Шевић
Музичка подлога: Мстислав Ростропович, Николай Аносов
2 Pieces for Cello and Orchestra, Op. 20: No.1, Melodie
Ако ти јаве: умро сам,
а био сам ти драг,
можда ће у теби
одједном нешто посивети.
На трепавицама магла,
На усни пепељаст траг.
Да ли си уопште понекад
мислила шта значи живети?
Ко снег у топлом длану
у теби детињство копни.
Бриге? Зар има брига?
Туге? Зар има туга?
По мердевинама маште
у младост храбро се попни.
Тамо те чека она лепа,
ал' лукава дуга.
И живи. Сасвим живи.
Не грицкај као миш дане,
широко жваћи ваздух
престижи ветар и птице.
Јер најзад, све кратко траје
Одједном насмејани у огледалу неком
добијају зборано лице.
Одједном, на понеком углу,
вреба понека суза.
Невоље на прстима стигну.
Године постану сивље.
Одједном, свет док ходаш
све више ти је узан.
И осмех све тиши и тиши
и некако... искривљен.
Зато, живи. Али живи сасвим.
И ја сам живео тако.
За само пола века столећа сам обишао.
Признајем, помало луцкаст,
понекад... наопако.
Ал' никад нисам стајао.
Вечно сам ишао, ишао, ишао...
Стварно, да ли си кадкад мислила
шта значи умрети?
И где то нестаје човек,
Шта га то заувек иште?
Немој ићи на гробља.
Ништа нећеш разумети
Гробља су најцрњи вашар
и ружно позориште.
Ти ниси за такве театре
где нема наде и ватре.
Театре пресахлих суза
где влада гробљански ред.
Где нема свађе и песме
и нема аплауза и крај се зна унапред.
Ако ти јаве: умро сам
ево шта ће то бити.
Хиљаду шарених риба
лепршаће ми кроз око.
И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.
и ја ћу за то време
летети високо,
Високо, високо!
Зар мислиш да моја рука,
колено или глава
може да буде сутра
корен брезе или трава?
Да нека малецка тајна
или неки луцкасти страх
могу да постану сутра
тишина, тама и прах?
Знаш, ја сам однекуд са звезда
сав сам од светлости створен,
ништа се у мени неће угасити ни скратити
Само ћу обично тако
једне случајне зоре
свом неком далеком сунцу
златних се очију вратити.
Јер ја сам за театре са много срца и ватре
Театре смеха и суза где никад не влада ред
Где има и свађе и песме и вриске и аплауза
и крај се не зна унапред.
Ја сам прелепо живео
јер то сам заиста знао.
Ако ти јаве: умро сам,
не веруј,
то не умем.
Љубав је једини ваздух који сам удисао
и осмех једини језик који на свету разумем.
На ову земљу свратио сам да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто као лепршав траг.
И зато: не буди тужна.
Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт и чудно драг.
Ноћу, кад гледаш у небо,
и ти намигнеш мени
Нека то буде тајна.
Упркос данима сивим
кад видиш неку комету
да небо зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим, и живим.
Samo je Milan dostojan ove pesme!! Svaka cast.......samo njegov glas moze da iznese ovako nesto prelepo i mocno!
Jaooo, hvala Vam do neba! Ovo mi je bila želja, da moju omiljenu pesmu recituje moj omiljeni recitator! Hvala jos jednom!
Nema na čemu, objavljivaću još Mićinih recitacija a na raspoaganju vam je i lista sa prethodno objavljenim.
U vrijeme kada umjetnost umire na ovim nekad zajedničkim prostorima ovaj glas progovara o svemu što polako zaboravljamo.Nema ocjene čista istina.....
G.Milane hvala Vam za predivan izbor poezije I za trenutke provede ne uz Vas neza boravan glas.
Lepo.
Divno ❤😢
Prelepo,pozdrav.
Hvala. Jeste li vi bili u srodstvu?
Da, Milan je moj stric.