STEFAN SIMIĆ - OSUÐENA NA SEBE (Govori: Mile Vasiljević)

STEFAN SIMIĆ - OSUÐENA NA SEBE
(Govori: Mile Vasiljević)
- OSUÐENA NA SEBE -
Sećam se priče te devojke, bila je opsednuta time da se što bolje uda.
Da se radilo o devojci - materijalisti, to bi bilo sve jasno i toliko puta ispričano, međutim ovde imamo nešto sasvim drugo...
Nije bila obdarena ne znam kakvom spoljašnjošću, niti je u nasledstvo dobila neku imovinu, ili roditelje na visokom glasu, tako da je morala sve sama.
Opsedala je misao da pronađe nekoga ko će stati iza nje, i kome će moći da se prepusti.
Kod nje je sve bilo pomešano, rasplet ličnosti kakav se retko gde sreće, osećala je takav strah pred životom, samoćom i odbačenošću da se čitavim svojim bićem usresredila na traženje povoljne prilike.
Nije bila oduvek takva, ni približno, znala je da uživa i da se prepušta trenutku kao retko ko, međutim okolnosti i lekcije života su je vukle ka tome.
Ljubavi su dolazile i prolazile, davala se svakoj koliko je mogla, i mislila da treba, na kraju je uvek raskidala i ostajala sama.
Osetila je snažnu potrebu da se uda, da rodi dete nekome, uverena da će ulaskom u nečiju kuću, nečiji svet, uspeti da reši svoje brige.
Nija bila materijalista u klasičnom smislu, da je impresionira novac i posedovanje stvari, ne, strahovi su je vukli ka tome, sve češće joj se priviđala njena samotnička propast, i to joj nije davalo mira.
Sve ono što je prezirala iz dna duše, u ranim dvadesetim, počela je da primenjuje.
Široko je otvorila oči u potrazi za partnerom.
Počela je da izlazi sa onima koje ne bi ni pogledala.
Davala je šansu onima kojima bi se ranije samo podsmehnula.
Znala je sa muškarcima, znala je da bude zavodljiva, da ih uvuče, znala je da se buni, bori za sebe, a znala je i kada treba da nestane.
Sve je znala, samo nije znala da bude srećna.
U toj potrazi za odgovarajućim naletela je i na mene.
Nisam joj odgovarao, naravno, prepoznala je u meni neku davnu sebe, i to joj se ni malo nije dopalo. Nije videla ni materijalnu izvesnost, svejedno otvorila mi se…
Toliko je opsedala svoja budućnost da je bila spremna da veruje u sve, i svakome.
Od sasvim razumne devojke okretala se ka alternativi, karmi, proricateljima sudbine, okretala se ka svemu onome gde može istog mometa da dobije odgovore.
Njen budući život postao je njena opsesija.
- Spasi me - kao da je pisalo u njenim očima - spasi me -
Njeni dani i godine bili su potraga za spasonosnim rešenjem, a ujedno je i samoobezvređivanje kakvo se retko sreće.
Život, kao na klackalici, od sreće i razdraganosti do totalnog potonuća, i tako svaki dan, kao da se uvek iznova rađala i umirala…
Podigla bi je i najmanja sitnica i dovela do ushićenja, isto tako je bila u stanju i da je sroza i pretvori u pokislog miša.
U svemu je tražila svoj spas, u veri, ljubavima, čitanju, svemu. Tražili su i drugi, razume se, ali retko ko sa takvom očajničkom glađu lišenu spokoja.
Osećala je takav strah od budućnosti da nije mogla da sastavi dan sreće i opuštenosti. I kada bi joj uspelo, na momente, slika nje same izgubljene u prostoru i vremenu bi se vrlo brzo vratila i nastavila bi da je parališe.
Toliko je bila uvučena u sebe da je neprekidno tragala za odgovorima…
Razmišljam o njenom bolu, večitom nezavodoljstvu koje živi i proživljava, o svim onim muškarcima koji su prošli pored nje i nisu joj odgovarali.
Razmišljam o njenoj sudbini, mučeničkoj, gde je osuđena na patnju i to ne zato što su joj se desile neke tragične stvari, i nisu toliko, već zato što je osuđena na sebe, na sebe kao najvećeg neprijatelja i na savest koja joj ne da mira.
I dan danas traži spas, i uvek će tražiti, spas od samoće, spas od gladi, emotivne i one druge, večiti nedostatak ljubavi, a i spas, u krajnjem, od sebe same.
Potraga za muškarcem i povoljnom prilikom je samo još jedna od potraga za sobom. I kada ga nađe, a naćiće ga, da li će pored njega uspeti da nađe i sebe, i da li će da zna da odigra ulogu koja će joj tada biti namenjena…
nastavak i ostale priče na:
/ stefan.simic3