Lana Bastašić i Dejana Jovanović: Ispričati o sebi - o čitanju, književnosti i mentalnom zdravlju

Bilo da se vratimo eru unazad u Aleksandrijsku biblioteku, u doba kada je čitanje doživljavano kao „Smiraj za um“ ili pak da zaronimo u tradicije filozofije i psihoanalize u kojima je, u najjednostavnijoj formi, jezik predstavljao oruđe da izrazimo naša kompleksna iskustva, da ih razumemo, prihvatimo ili pak prevaziđemo ili da pogledamo današnja vremena kada reč, informacija i komunikacija imaju, čini se, nikada veći značaj - naići ćemo na univerzalnu potrebu: potrebu čoveka da se izražava i da se upoznaje kroz književnost i kroz pisanu reč. Pisana reč prati sva važna dešavanja kako na istorijskom, socijalnom i nekom drugom globalnom planu, tako i na onom ličnom i pojedinačnom. Pisanje i čitanje, pokazano je kroz istraživanja, utiču pozitivno na naše mentalno zdravlje omogućavajući nam da saosećamo sa likovima i onim što im se dešava, da bolje razumemo svet u sebi i svet oko sebe i da tako shvatimo da naša ponašanja, emocije i iskustva sa kojima se susrećemo u realnom životu jesu nešto jedinstveno, ali istovremeno i nešto što delimo sa drugima. Skoro svako od nas ima poznanika ili se može setiti osobe koja od detinjstva piše svoj „tajni“ dnevnik ili pak nekog ko je posetio psihologa koji mu je savetovao da počne da piše dnevnik i beleži svoja iskustva, emocije, misli. Stručnjaci u oblasti mentalnog zdravlja sve više prepoznaju značaj čitanja tuđih ispovesti i značaj pisanja o sebi kada je u pitanju psihološka terapija. Ovakva praksa ima potencijal da omogući ljudima koji imaju određene psihološke poteškoće da kroz napisanu artikulaciju ličnog doživljaja kao i kroz čitanje zadate literature u grupama ili individualno na nov način shvate svoja iskustva i poteškoće sa kojima se susreću i da o njima diskutuju sa određene distance.

[@filipvlahek3515]

Najjache