Video

Slava joj.

Maestralna Ksenija, slava joj.

Janika Balaz i Nada Vodenicar sjajni umetnici, slava im.

Tiho ode i ova vrsna umetnica koja ima nemerljiv doprinos u srpskoj kulturi a niko to ne objavi.Slava joj.

Jedna od najvecih umetnica na ovim prostorima.Slava joj.

Ali sreća je kratko trajala. Suviše kratko. Dok se porađala sa sinom Žarkom, sin Vladimir gine u saobraćajnoj nesreći! Tragedija. Smrt. Tuga. Nisu smeli da joj kažu u bolnici. NA sahrani, skhrana bolom, baca se u grob sina, ne dajući da ga sahrane. Jecaji, jecaji, jecaji... humka koja opominj. Nije mogla dda podnese. Nije mogla da prolazi pored mesta gde je Valdimir izgubio život. Preko puta njihovog stana! Odlazi iz Podgorice zauvek, i više se nikada nije vratila. Odlazi iz Podgoriceiz garad kome je mnogo dala, kojem je sve posvetila. Dolazi u Beograd. Prijavljuje se na audiciuju i Carevcu, čuvenom, otkriva tada, za njega, nepoznati melos. Snma iz dana u dan. On uči od Ksenije. Vlastimir Pavlović Carevac uči od Ksenije Cicvarić. „Gledajte je kako otvara usta, partite je!“ govorio je članovima svoga orkestra. A ona. Tiha, povučena, skromna. Sećam se priče da su joj zamerali što je skromno obučena dolazila u radio. „Ja ne mogu da izgledam ko princeza kada imama četvoro djece“, odgovorila je. Nizale su se pesme, jedna za drugom. Bili su to izuzetni melodijski tonovi, nadahnuti jedinstveni izrazom, obojeni tragedijama i tugama koje je preživaljavala. I danas, kada pokušavaju da rastumače lepotu njenoga pevanja, ne uspevaju. Ne uspevam ni ja,. Dok ovo pišem, da Vam otkrijem ono što osećam. Velika je tajna Ksenija Cicvarić. Ne znam kako je uspela da na takav način ispeva Crnu Goru. I samo Crnu Goru, jer je ostalo zabeleženo: „Ksenija Bracović-Cicvarić, koja takođe bijaše od pjesme i sirotovanja, a do poslednje kapi glasa okrenuta Crnoij Gori, onoj koja se ne spori oko njene pjesme da li je crnogorska, srbijanska ili muslimanska, nego je u punoći narodnog izraza i začudne muzičke forme i harmonije, još uvijek sluša pažljivo i sa poštovanjem i tako namiruje neku drevnu žeđ - čas lijepe, čas okrutne sudbine.“ Nizali su se uspesi, nagrade, koncerti. Za mnoge pesme koje je otpevala misli se da su izvorne. Nije tako. Čak je i ona komponovala i napisala jednu, posvetivši je kćerki Irini, koju nije videla 20 godina, jer je pripala ocu, po povrtaku iz logora. Reč je o pesmi „Dolinom se šetala djevojčica mala“. Zauvek je otrgnula od zaborava mnoge pesme. Učila je Sandžačku pjesmu od Hamdije Šahinpašića, koji je govorio:“ Joj, bona, Ksenija, uzmi, ti ove moje pjesme, jer ih niko bolje otpjevat neće“. Tu se rodila „Drug se drugu žali na đevojku“, „Sitna knjiga na žalosti“ i još mnoge, mnoge druge. Gledali su u nju kau u boginju. Smatrali su je čudom, što ona i jeste bila. A ona sama.... tužna, zabrinuta. S neprebolnim ranama na srcu. „Kad zvekir zvekne, moje srce jekne“. Sarađivala je sa mnogima. Carevac, Jašarević, Radetić, Radančević, Elezović, Aleksandrić. Nije se nametala. Bila je skromna, tiha, povučena. Tugu je čuvala u sebi, a radost je delila sa narodom, sa slušaocima. I u tome je bil jedinstvena i neponovljiva. Sebe je davala kroz pesmu, kroz pesmu je tugovala, plakala, radovala se. Iskreno, bez laži i obmane. Proživljavala je svoju, i tugu druugih. A darivala sreću, radost i spokoj. Spokoj koji očarava. Tom, tihom, lepom, jasnom pesmom, Sejdefom koja umire, Sitnom knjigom koja stiže i tugu javlja, s Milicom, jedinom u majke, s veselom veselicom, s sjeverom koji ruži niz polje nijaše, stiže i do velikoga Njegoša. Neka oproste tumači književnosti, ali Crna Gora ima Kseniju i Njegoša. Ili Njegoša i Kseniju. Sve jedno. Važno je da jesu to što jesu. Neću napistai perfekat, već prezent, a za generacije koje dolaze, neka zapamtte i futur: Oni će biti! Hladna februarski dan, 14-ti. Godina 1997. Bolnica, Ksenija polako odlazi. Pored nje Nada Mamula: „Rode moja, ustaj, hajmo da pokažemo ovima kako se peva, zakopčane do grla! Rode moj!“ Ksenija, pušta suzu, skida masku slica i izgovara „Ti dome moj, da, ja ne!“ Ućutala je zauvek Ksenija, otišla je. Zauvek iz ovoga sveta. Osta Podgorica bez slavuja, osta Ribnica bez Daše, ostasmo bez Ksenije. Ostala je pesma. I nije čudo što je napisano: „Zbogom dobra i divna sugrađanko. Da ti zlatnim slovima napišemo pohvalu, opet bismo ti ostali dužni“ Godine prolaze, dolaze mlađi, pevaju. Pokušavaju da otkriju njenu tajnu, veštinu kojom tako peva. A evo i ja, u tome ne uspevam. Još uvek čujem u svojoj glavi, još uvek mi je put stao otvoren ka savršenstvu kroz njenu pesmu: „Mlada Jelka ljubi Janka Kao život svoj, A što tajno ti ne dođeš Meni Janko moj?“ Tekst napisao: Ivan Mamula

❤❤❤❤

It was important that your magnificent personal tribute should be available again. Reading it for the second time, I found new resonances with the musical testament of this exceptional artist and woman. Her destiny is so incredible that no author would have dared to invent it. I love this sentence: “Goli život, ma kako nam se bezvredan činio, najvažniji je” and this so true metaphor: “Otplovićete zajedno s njom negde daleko, negde gde ne znate gde ste, a osećate se tako lepo. Mirni ste, spokojni. Nema muka, nema bola. Samo glas. Kao lahor. Da, baš, kao lahor. Lahor Ksenijin.” With all my gratitude!

Slava velikanki .

Ali sreća je kratko trajala. Suviše kratko. Dok se porađala sa sinom Žarkom, sin Vladimir gine u saobraćajnoj nesreći! Tragedija. Smrt. Tuga. Nisu smeli da joj kažu u bolnici. NA sahrani, skhrana bolom, baca se u grob sina, ne dajući da ga sahrane. Jecaji, jecaji, jecaji... humka koja opominj. Nije mogla dda podnese. Nije mogla da prolazi pored mesta gde je Valdimir izgubio život. Preko puta njihovog stana! Odlazi iz Podgorice zauvek, i više se nikada nije vratila. Odlazi iz Podgoriceiz garad kome je mnogo dala, kojem je sve posvetila. Dolazi u Beograd. Prijavljuje se na audiciuju i Carevcu, čuvenom, otkriva tada, za njega, nepoznati melos. Snma iz dana u dan. On uči od Ksenije. Vlastimir Pavlović Carevac uči od Ksenije Cicvarić. „Gledajte je kako otvara usta, partite je!“ govorio je članovima svoga orkestra. A ona. Tiha, povučena, skromna. Sećam se priče da su joj zamerali što je skromno obučena dolazila u radio. „Ja ne mogu da izgledam ko princeza kada imama četvoro djece“, odgovorila je. Nizale su se pesme, jedna za drugom. Bili su to izuzetni melodijski tonovi, nadahnuti jedinstveni izrazom, obojeni tragedijama i tugama koje je preživaljavala. I danas, kada pokušavaju da rastumače lepotu njenoga pevanja, ne uspevaju. Ne uspevam ni ja,. Dok ovo pišem, da Vam otkrijem ono što osećam. Velika je tajna Ksenija Cicvarić. Ne znam kako je uspela da na takav način ispeva Crnu Goru. I samo Crnu Goru, jer je ostalo zabeleženo: „Ksenija Bracović-Cicvarić, koja takođe bijaše od pjesme i sirotovanja, a do poslednje kapi glasa okrenuta Crnoij Gori, onoj koja se ne spori oko njene pjesme da li je crnogorska, srbijanska ili muslimanska, nego je u punoći narodnog izraza i začudne muzičke forme i harmonije, još uvijek sluša pažljivo i sa poštovanjem i tako namiruje neku drevnu žeđ - čas lijepe, čas okrutne sudbine.“ Nizali su se uspesi, nagrade, koncerti. Za mnoge pesme koje je otpevala misli se da su izvorne. Nije tako. Čak je i ona komponovala i napisala jednu, posvetivši je kćerki Irini, koju nije videla 20 godina, jer je pripala ocu, po povrtaku iz logora. Reč je o pesmi „Dolinom se šetala djevojčica mala“. Zauvek je otrgnula od zaborava mnoge pesme. Učila je Sandžačku pjesmu od Hamdije Šahinpašića, koji je govorio:“ Joj, bona, Ksenija, uzmi, ti ove moje pjesme, jer ih niko bolje otpjevat neće“. Tu se rodila „Drug se drugu žali na đevojku“, „Sitna knjiga na žalosti“ i još mnoge, mnoge druge. Gledali su u nju kau u boginju. Smatrali su je čudom, što ona i jeste bila. A ona sama.... tužna, zabrinuta. S neprebolnim ranama na srcu. „Kad zvekir zvekne, moje srce jekne“. Sarađivala je sa mnogima. Carevac, Jašarević, Radetić, Radančević, Elezović, Aleksandrić. Nije se nametala. Bila je skromna, tiha, povučena. Tugu je čuvala u sebi, a radost je delila sa narodom, sa slušaocima. I u tome je bil jedinstvena i neponovljiva. Sebe je davala kroz pesmu, kroz pesmu je tugovala, plakala, radovala se. Iskreno, bez laži i obmane. Proživljavala je svoju, i tugu druugih. A darivala sreću, radost i spokoj. Spokoj koji očarava. Tom, tihom, lepom, jasnom pesmom, Sejdefom koja umire, Sitnom knjigom koja stiže i tugu javlja, s Milicom, jedinom u majke, s veselom veselicom, s sjeverom koji ruži niz polje nijaše, stiže i do velikoga Njegoša. Neka oproste tumači književnosti, ali Crna Gora ima Kseniju i Njegoša. Ili Njegoša i Kseniju. Sve jedno. Važno je da jesu to što jesu. Neću napistai perfekat, već prezent, a za generacije koje dolaze, neka zapamtte i futur: Oni će biti! Hladna februarski dan, 14-ti. Godina 1997. Bolnica, Ksenija polako odlazi. Pored nje Nada Mamula: „Rode moja, ustaj, hajmo da pokažemo ovima kako se peva, zakopčane do grla! Rode moj!“ Ksenija, pušta suzu, skida masku slica i izgovara „Ti dome moj, da, ja ne!“ Ućutala je zauvek Ksenija, otišla je. Zauvek iz ovoga sveta. Osta Podgorica bez slavuja, osta Ribnica bez Daše, ostasmo bez Ksenije. Ostala je pesma. I nije čudo što je napisano: „Zbogom dobra i divna sugrađanko. Da ti zlatnim slovima napišemo pohvalu, opet bismo ti ostali dužni“ Godine prolaze, dolaze mlađi, pevaju. Pokušavaju da otkriju njenu tajnu, veštinu kojom tako peva. A evo i ja, u tome ne uspevam. Još uvek čujem u svojoj glavi, još uvek mi je put stao otvoren ka savršenstvu kroz njenu pesmu: „Mlada Jelka ljubi Janka Kao život svoj, A što tajno ti ne dođeš Meni Janko moj?“ Tekst napisao: Ivan Mamula

Ne razumem nikoga ko skraćuje ovu prelepu pesmu . Samo onaj ko nema kapacitet da iznese pesmu do kraja , nije pevač .

Lepo prirodno smisleno

Ovo je pravo srpsko pevanje koje je bilo ez muzičke pratnje

Magnificent, never heard this gem, thank you!

Moja pesma, a Vasilija bila i ostala vrhunska interpretatorka.

Extra zanimljivo. Zapravo HIT. Srbi rodoljubi za pola godine odslušaše ovu dragocjenu numeru i vrhunsku izvedbu na nivou od svega 26 ljudi i nijedno sviđanje. Prst na čelo brale i pitanje. A KAKVI SMO MI TO LJUDI? Čini mi se i tužno i sramotno. SRĐ❤

Ne rađa se više jednna je bila i ostala Ksenija s brijega Morače!

❤❤❤👏👏👏👏

♥️♥️☦️☦️🇷🇸🇷🇸

❤❤❤

Srbska vila tako je zovu ♥️♥️👍👍

Lijepa ženska lirska narodna pjesma u fenomenalnoj izvedbi Zehbe Pekušića. Evo cijelog teksta prema Mulalićevoj zbirci "Jugoslovenske narodne pjesme i svirke sa istočnog područja": Čuj, dragane, pojdoh za drugoga, za drugoga - za komšiju tvoga! Kad ti s(j)utra ispred dvora prođem pod barjakom i puli*-duvakom*, tvoj ću prsten na ruci pron'jeti, hitiću se jabukom u pendžer*! Kad jabuka u tvoj pendžer zvekne - nek' u tebi jadno srce jekne! ____________________________ puli (pers.-tur.) = ukrašen malim žutim ili srebrnastim kolutićima od kovine ili izvezen zlatnim (žutim) i srebrnim koncem (žicom), populan; duvak (tur.)= veo nevjeste, tanka koprena kojom se mlâda prekriva preko glave i lica; pendžer (pers.)= prozor (vidi Abdulah Škaljić - "Turcizmi...") Č č Ć ć Đ đ Š š Ž ž â

Posebna, divna, milina slušati...💙

Prelepo... Pamet staje..

Divna je divna!

Prelepa pesma legende narodne muzike Nade Mamule . Djule bere i mirise čeka dragog i uzdiše. Moj Dragane moje rane ubile te noći tamne zasto si me poljubio pa me mladu ostavio .

Dobra uspavanka... Mogla bih i ja konačno na spavanje. Baš su me super opustile ove lagane note. Pozdrav gazdi kanala i laka i mirna noć!

Eh, taman uspavanka... Pozdrav Ivane!

Savršeno otpevano.

Prelepo Mislila sam da je Olivera Marković nedstižna ali ovo je dobro

Every song that evokes the nightingale carries with it the implicit promise that the vocal prowess of the performer will attempt to match the talent of the bird! And it's the case here! Wonderful find, thank you!

❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤

❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤

Jedinstvena ,neponovvljiva Danica Obrenić ,KRALJICA MUZIKALNE INTERPRETACIJE ,ZADOVOLJSTVO I VELIKA JE ČAST BILA PRATITI OVU JEDINSTVENU POJAVU!

Maestralno!

I ja jedva čekam... a kad dođe, brzo i prođe. Bila vani sa sinom poslije ručka, popili tursku kavu i pojeli po jednu domaću baklavu, a sad pobjegli u kuću dok nisu komarci krenuli napadati.

Осећам се привилеговано да сам у мањини која је ово чула.

Veliki srpski violinista zarko milanovic

Stihovi i glas koji opija dusu i srce❤

Slava joj.

госп.Н.Воденичар + тамб.оркестар * фантастично,наравно БРАВО за организаторе који су све ово уврстили за историју.....👏👍❤

Sjajna umetnica,nazalost od pre ,3-4 dana nije sa nama.Slava joj.

♥♥♥

najbolja izvedba, prava kafanska.

👍👍👍👍👍👍👍👍👍👍👍👍👍

❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤

❤❤❤❤

She was also a woman of radiant beauty, mirroring the ineffable landscapes of Vojvoidina...

Touché! What's fascinating here is the impression of naturalness in the way she sings... but through multiple prettinesses we realize that there's an impressive technical mastery at work... And something very special here: how the musical phrase springs from the breath, in perfect harmony.

Sublime! Oh, the way she pronounces and makes sounding the word “devojka”... Pure delight!